Praćenje pijanistička takmičenja nesumnjivo donosi neprocenjiva iskustva koja su mi otvarala put do spoznaje da mnogi učesnici sviraju svoje programe sa nedovoljno razumevanja muzičke forme i harmonskog toka. Smatram da se svako dato delo mora pojasniti učeniku kroz obličku i harmonsku analizu u meri i obimu koje može prihvatiti učenikova percepcija, a što je opet uslovljeno iskustvom, znanjem i uzrastom učenika. Potpuna osvešćenost izvođača po ovom pitanju može značajno unaprediti kvalitet i sigurnost izvođenja te je iz tih razloga dvoglasna invencija br.1, BWV 772, prvi u nizu mojih skromnih doprinosa osvešćenom pristupu interpretacije kompozicija.

Uvod

Polifono delo nije slučajno izabrano za prvu analitičku skicu. ( Kažem „skicu“, jer analiza nije potpuna iz didaktičkih razloga. Dvoglasna Invencija br.1 od Johana Sebastijana Baha je po planu i programu za đake V razreda omš ( VII oš ) te terminologiju i kompleksnost novih informacija i znanja treba prilagoditi tom ili nešto mlađem uzrastu ). Specifičnosti polifone fakture, ravnopravnost i nezavisno kretanje glasova u odnosu jednog na drugi/e uvek su bili težak izazov izvođačima u smislu kvalitetne interpretacije, a posebno sa aspekta sigurnosti izvođenja. Imamo niz primera gde se i velikim majstorima događalo da „izgube nit“ prilikom izvođenja polifonih dela.

Shodno prethodno navedenom, tekst koji sledi je instrukcija i primer šta učeniku treba reći i šta učeniku treba kontinuirano ponavljati do potpunog usvajanja i ovladavanja delom, posebno u praktičnom smislu.

Dvoglasne invencije su pisane na časovima, u toku predavanja. U Bahovo vreme nije bilo dovoljno kompozicija koje su muzički zanimljive učenicima, te je sam komponovao dela koja su objedinila potrebu da interpretativno budu dopadljive i didaktičku potrebu, da se zadatim delom savladaju nove veštine ( tehnički zahtevi ) i pospeši muzički razvoj. Osnovno polazište je bilo da rad na razvoju pijanističke tehnike mora biti u službi savladavanja muzičkog sadržaja. Napisao je petnaest dvoglasnih invencija ( u okviru zbirke nem. Klavierbüchlein für Wilhelm Friedemann Bach = Klavirska knjižica za Vilhelma Fridemana Baha ).

Za uspešno praćenje ovog članka otvorite harmonsku analitičku skicu ( kliknite na link ). Skica je posebno osmišljena za potrebe ovog članka u edukativne svrhe. Sve što je u njoj izloženo je primereno uzrastu učenika od 3-6. razreda Osnovne muzičke škole ( 5-8. razreda Osnovne škole )

Ekspozicija

Dvoglasna invencija br.1, BWV 772, pisana u C-duru, spada u red najlakših i preporučujem je početnicima koji su za nju prethodno pripremljeni kanonskim vežbama i Malim preludijumima. Delom dominira tehnička formula petoprstne vežbe pozicionog tipa i ugrađena je u tematski materijal. Izlaganje teme (lat. dux = vođa ) prati odgovor ( lat. comes = pratilac ) u doslovnoj imitaciji. Tema je veoma kratka, samo pola takta te se izlaganje ponavlja i na dominanti C-dura. Često se smatra da je prekomerna izlaganja teme ( što ekspoziciju čini nepravilnom ) Bah sprovodio ukazujući na potrebu da „skromni“ dvoglas obogati prizvukom složenijeg višeglasja. Učenicima tom prilikom treba ukazati da je J.S.Bah komponovao kamerna i orkestarska dela ( tri trio sonate, šest Brandenburških koncerata i dr.) kako bi se učenicima bliže pojasnila potreba kompozitora za gušćim polifonim „tkanjem“.

Prilikom nastupa komesa ( odgovora ili imitacije teme ) posebno dolazi do izražaja problematika balansa ( ravnoteža zvuka I i II glasa, odnosno teme i kontrasubjekta ). Radu na balansima treba pristupiti jako obazrivo jer se u polifini glasovi tretiraju ravnopravno, ali se tematskom materijalu ipak daje blaga prednost ili status „prvi među jednakima“. Vežbe markiranja su obično najzastupljenije u postavljanju balansa. Sprovode se tako da se jedan od glasova izvodi normalnim dinamičkim intezitetom dok se drugi svira prozračno, jedva čujno. Zatim se u idućim navratima dodaju ‘zvučni slojevi’ sve dok se ne postigne odgovarajući zvučni odnos.

Od 3.takta počinje međustav, izgrađen od tematskog materijala u inverziji ( model ) u sekventnom pokretu za sekundu naniže ( I glas ). Učenicima treba objasniti pojam sekvence i uloge sekvence u Bahovom stvaralaštvu. Uobičajeno je da se materijal međustava izvodi u novom tonskom koloritu. U 3.taktu imamo dijatonsku modulaciju iz C-dura u G-dur i u 5.taktu izlaže se prekomerni nastup teme na dominanti G-dura u II glasu.

U pratećem .jpg dokumentu ( kliknite ) možete pratiti grafički prikaz, gde je prikazan i harmonski tok, u ovom slučaju skica latentnog harmonskog toka jer imamo samo dva glasa ( zato su oznake stavljene u okviru zagrade ). Korišćene harmonske oznake su iz šifrarnika češke škole, a kod nas poznat i kao Despićev harmonski šifrarnik. Ukoliko su učenici mlađeg uzrasta, pojasnite značenje glavnih stupnjeva i njihovih zamenika, harmonskog toka i pojma kadence kroz adekvatne primere.

Razvojni odsek

Već u 7.taktu počinje razvojni odsek i do 15.takta je sledeći tonalni plan: G – C – d – a ( velikim slovima su označeni durski , a malim molski tonaliteti ). Ovde je važno da se učenicima predoči važnost poznavanja tonalnog plana u delu, vrstu modulacije kojom se modulira i momente modulacije. U kratkim crtama treba obuhvatiti ( ponoviti ) pomenute lestvice. Nakon izlaganja teme na dominanti melodijskog a-mola i kadence kojom se potvrđuje novodosegnuti a-mol ( 14 – 15. takt ) sledi treći deo invencije. Njega ne možemo nazvati reprizom jer nemamo izlaganje i imitaciju teme u osnovnom tonalitetu. Pojedini muzikolozi ovaj odsek zovu „treće sprovođenje“ ( na to ih upućuje ubedljivo kadenciranje i svojevrsno razgraničenje sa materijalom koji sledi, bez obzira što je u pitanju još jedan međustav ), dok drugi stoje pri mišljenju da je invencija u osnovi dvodelna ( ekspozicija i razvojni odsek ) što je i moje mišljenje.

Važno je pomenuti đacima za ulazak u ‘subdominantno polje’ ( 18 – 20. takt ) odnosno modulacija u F-dur koji sa polaznim i osnovnim C-dur tonalitetom uspostavlja plagalni odnos. To je inače omiljeni postupak J.S.Baha pred kraj polifonih dela. Takođe treba pomenuti i završni nastup teme na II stupnju C-dura ( 21-22. takt ).

Zaključak

Verujem da većina klavirskih pedagoga radi na pravi način, a onima koji do sada nisu praktikovali analizu muzičkog dela, dobronamerno to preporučujem. Istrajavanje na pristupu da postavljanje interpretacije mora imati podršku u obličkoj i harmonskoj nadogradnji dela ( ne zaboraviti osvrt na istorijsko – muzički aspekt ) brzo če doneti velike rezultate. Jako je važno da se učenicima predoče informacije i  terminologija koja je njima u potpunosti razumljiva i da se postupno ide ka složenijim a potpunim vidovima analize i komunikacije. Vaši đaci će izvoditi kompoziciju kvalitetnije, sa većim razumevanjem, slobodno i sigurno.

Većina redakcija dvoglasnih invencija na tržištu je dobrog kvaliteta, a ja lično preferiram redakciju Feruča Buzonija. Feručo Buzoni je bio pijanista i kompozitor koji je smatrao da je pravi legato zvuk teško dostižan te je svoju interpretaciju zasnivao na non-legatu i podvrstama non-legato artikulacija. To je u ovom slučaju prednost jer je interpretacija bliža izvornom zvuku, zvuku koji je karakterističan za preteče klavira i barokno doba.

Ovim tekstom nisu obuhvaćena još neka veoma bitna pitanja, kao što su to pitanja konfiguracije ornamentike i uticaja polifonije na razvoj muzičke inteligencije. O tome će verovatno više biti reči nekom drugom prilikom.

Pokušajte da pronađete jedan po meni jako dobar didaktički primer ( kažem ‘didaktički’ jer ga možete slobodno proslediti učenicima da poslušaju ) kako bi zapravo izvođenje svih petnaest dvoglasnih invencijija trebalo da zvuči i izgleda, izvođač je Kit Armstrong ( učenik Alfreda Brendla ), a snimak je iz 2008. godine. Ovaj video nije više dostupan na adresi koja je bila poznata …