Pijanistkinja Micuko Učida ( Mitsuko Uchida ) je oduvek bila siguran izbor kada je u pitanju vrhunsko izvođenje Mocartovih klavirskih dela. Time ne želim da kažem da ostale njene interpretacije ne zavređuju pažnju, ali su prosto njena izvođenja Mocarta postavila najviše standarde po kojima je postala prepoznatljiva u svetskim okvirima, za sva vremena. U prilog prethodno rečenom je svakako i priznanje u vidu Grammy nagrade, koja joj je dodeljena za najbolji snimak u 2011. godini, na kome je snimljen njen nastup u ulozi izvođača solo deonice, ali i dirigenta Klivlendskog Simfonijskog Orkestra, Mocartovih klavirskih koncerata br. 25. i 26.( u C-duru, KV 503 i u D-duru, KV 537 ). Izvođenja su bila deo projekta kojim je bilo predviđeno izvođenje svih Mocartovih klavirskih koncerata, po drugi put. Snimanja su nastavljena 2011., 2012. i 2014. godine.

Početkom godine Micuko Učida je dala intervju „Telegrafu“, iako je poznato da to ne voli. Zbog zdravstvenih razloga je napustila izvestan broj snimanja koja su sada zakazana za 2020. godinu, a toliko vremensko odlaganje objašnjava trenutnoj posvećenosti radu na Šubertovim sonatama koje doživljava „potpuno drugačijim zvučnim svetom“ u odnosu na ranije planirane projekte i da se, po njoj, ne može momentalno ići iz jednog u drugi.

Istrajnost

Dodaje da prisutnost u vrhu svetskog pijanizma u proteklih četrdeset godina duguje postupnom napredovanju i razvoju. „Postoji pritisak da se odjednom postane zvezda. Sve mora da bude odjednom, momentalno, zbog društvenih … kako vi to nazivate? Društveni mediji? Da, tačno. Oni misle da to ima neke veze sa „deljenjem“, saopštavanjem svetu šta su jeli za doručak. To nije deljenje, to je marketing. Istinsko deljenje je nešto što se dešava u sobi sa nekoliko ljudi tokom koncerta, gde su svi usredsređeni na nešto što vole.“

Prijatnost doma i ukrasi optočeni japanskim pismom na policama sugerišu da Učida i dalje oseća kulturološku pripadnost Japanu. Međutim ona se opire zapažanju da je duboko u sebi okrenuta japanskim korenima. „Ja nisam birala da se rodim u Japanu“, odlučno je rekla. „Naravno da volim da govorim japanski, i ja volim da posećujem Japan, ali to nije moj izbor gde želim biti. Nisam ni Beč izabrala, ali sam ga volela“, dodala je, aludirajući na grad u kome je živela od svoje dvanaeste godine kada je njen otac imenovan za ambasadora Japana. Njen talenat je prepoznat i tako je postala student bečke Muzičke Akademije.

Postati pijanista

Iako je počela da osvaja pijanističke konkurske sa svojih petnaest godina, Micuko još uvek nije bila sigurna da želi da postane pijanista. „Moj profesor se ljutio na mene zbog toga, ali ja sam mislila da je bilo pošteno reći da nisam sigurna da želim da postanem pijanista, jer nisam znala šta to znači.“

„Trebalo je da prođe dosta godina da shvatim da nije dovoljno samo vežbati klavir – doživotni zadatak je zapravo u razumevanju kako muzika stvarno funkcioniše. Ja nisam nešto posebno bila zainteresovana za klavir. Volela sam opere. Bože, bilo je zaista divno biti u Beču tih dana, i slušati pevače kao što je Mirella Freni!“, govorila je Micuko, upirući pogled naviše kao da proživljava viziju. „U stvari, nijedan od mojih muzičkih bogova nije bio pijanista. Volela sam violinistu Jozefa Sigetija, njegovo izvođenje Mocarta me je dirnulo do suza. I čelista Kazals. Najveći pijanistički bog u to vreme u Beču je bio Vilhelm Bakhaus ( Wilhelm Backhaus ). Ja ga nisam uopšte volela, ali to niste smeli reći. „…Istinsko deljenje je nešto što se dešava u sobi sa nekoliko ljudi tokom koncerta, gde su svi usredsređeni na nešto što vole …“

Kada je njen otac napustio Beč, šesnaestogodišnja Učida je ostala prepuštena sebi i svojim studijama. Hrabrost joj nije nikad nedostajala kao i ta paradoksalna kombinacija tvrdoglavog ponosa i odmerenosti, kvaliteti koje je delila sa jednim od svojih muzičkih heroja, Arnoldom Šenbergom. Pet godina kasnije Micuko Učida je pobedila na prestižnom Betovenovom konkursu u Beču, a šest godina kasnije je osvojila drugu nagradu na takođe prestižnom konkursu u Lidsu.

Lični pečat

Ali čak i tada nije bila ubeđena u svoj talenat. „Vi treba da posedujete vaš lični kolorit. Pogledajte pijanistu Rudolfa Serkina. On je mogao svirati na najgorim pijaninima, kojima čak nedostaje poneka žica, a vi ste već posle nekoliko taktova mogli znati da je to on. On je bio pijanista koji je mamio suze u mojim očima. Zato sam srećna što smo na neki način povezani sa Marlborom.“ ( umetnica misli na čuveni muzički letnji centar za darovite mlade muzičare u Vermontu, osnovanog od strane Rudolfa Serkina 1951. godine. Učida je postala jedan od umetničkih direktora škole 1999. godine, a povukla se 2013. godine. „Volela sam to mnogo, ali to je bio jako težak posao! Morala sam da budem majka svima njima“, govorila je.)

Sopstveni zvuk

Dakle, kada je Micuko smatrala da je našla sopstveni zvuk? „Kada sam bila u svojim dvadesetim, slušala sam Radio 3, slušala da neko svira klavir i pomislila, moj Bože, pa to sam ja!“ Sada živi u Londonu koji još uvek obožava. „Doživljavam sebe kao građanku Londona i obožavam jezik – nosi u sebi posebnu melodičnost, tečniji je nego nemački jezik, koji ja takođe volim.“ Šta je privlači ka Engleskoj? „Isti razlog koji je bio i u slučaju Isaiah Berlin-a. Možete biti svoji, ne morate se prilagođavati, postoji velika intelektualna tolerancija.

Naklonost je bila uzvraćena. Učidi je bila dodeljena počasna titula „Dame Zapovednika Britanske Imperije“, 2009. godine, samo nekoliko godina pošto je postala građankom Londona. Izgradila je samostalan i uređen život, usredsređen na njenu opsesivnu potrebu da svira i vežba svo vreme. „Moja leđa i ramena se umaraju, ali moj um i prsti nikad“.

Bolest i smrt bliskih prijatelja i poštovanih prijatelja Pierre Boulez-a i Nikolaus Harnoncourt-a su učinile 2016. godinu teškom godinom za nju. „To me je nateralo da razmišljam o mnogo čemu. Dospela sam u godine kada ne mogu nazad. Ne moram više da dajem 120 koncerata godišnje – 50 je sasvim dovoljno za mene.Ne treba mi velika kuća na selu. Problemi sa posedima se završavaju tako što oni počnu da poseduju nas same, ako nismo oprezni“

Njen poslednji projekat je saradnja sa Malerovim Kamernim Orkestrom, sa kojim je izvodila Mocartove klavirske koncerte u Londonu. Mocart joj je uvek bio omiljen i ističe svoj stav o popularnosti sviranja na starim instrumentima iz perioda XVIII veka: „Ja, naravno, volim da sviram na tim starim instrumentma privatno. Ali da li vi stvarno od mene očekujete da na njima sviram, iako su tako tihi, na jednom velikom prostoru kao što je Wigmore sala? Mora da se šalite!“

Nalazi vreme i za predahe, ali obično nije sigurna na koji bi ih način koristila. „Mogla bih proučiti neke Betovenove sonate“, kazala je. Kada je novinar izrazio iznenađenje što to vreme ne koristi kako bi izučava novi jezik ili išla na putovanja, ona je odgovorila da to za nju nije opcija. „Ne mogu nikako ostaviti moju strast po strani. Naravno, ako mi se ukaže interesovanje za druge stvari … to je onda prijatna razbibriga. Za mene je muzika sve“.

izvor: The Telegraph